Галерија на Калемегдану Медији о нама Фото галерија У Музеју ове године Glasnik  Годишњак Волим природу

ИЗЛОЖБЕ У 2016. ГОДИНИ

1. ШУМОВИ МОРА - март 2016.- септембар 2016. 2. РОГОВИ -септембар  - децембар 2016. 3. КАФА - децембар 2016.

Шумови мора

Аутор Биљана Митровић, Галерија Природљачког музеја Мали Калемегдан 5, Отварање 17.марта 2016.

Већина морских мекушаца, највећим делом живи на дну као слободни пливачи, поједине врсте се као дагње и прстаци лепљивим нитима причвршчују за стене, али има и оних који се као зубате шкољке укопавају у песак, свима им је заједничко да имају меко тело заштићено љуштуром. Три главне групе мекушаца чине: пужеви, шкољке и главоношци, а изложено је преко 200 најинтересантнијих врста из Опште збирке мекушаца. Када се помену шкољке, знамо да су највећи пречишћивачи вода али често нас асоцирају и на бисере, лепезасте шкољке, јестиве остриге, најдуже пине, џиновске тридакне и звецкасте хаме. Када се осврнемо на пужеве, причу започињемо са најпримитивнијим халиотисима – девојачко уво или пателама познатијим као прилепци. Друге врсте пужева као на пример свеобухватне ципрее-каурије су коришћене као монета, а мурекси и конуси су биле и од историјског значаја за поједине народе јер су им омогућили да се економски развијају. Наутилуси, су атрактивни на први поглед али су познати и као бисерне лађице које дању лебде у води а ноћу се гибају дуж гребена у потрази за храном. После инсеката, мекушци су група животиња са највећим бројем врста на Земљи. Сматра се да су хиљадама годинама коришћени у исхрани људи, а са развојем цивилизације употреба се проширила кроз културу, уметност, архитектиру и друге сегменте живота где су присутни и данас.

Рогови

Аутор: Јелена Јовановић, Галерија Природљачког музеја Мали Калемегдан 5, август - новембар 2016. године

Koзорог

Животињски рогови својим изгледом и разноврсношћу облика од вајкада изазивју дивљење људи. Током историје представљали су симбол плодности, моћи и борбености. У старом Египту и античкој Грчкој овнови и бикови били су отелотворење храбрости, велике снаге, плодности и борбености. Египатска богиња Хатор увек је представљана са крављим роговима који су симболизовали рађање, плодност и материнство.
Рогови су кроз историју били лако доступна сировина, погодна за обраду, због чега су на археолошким локалитетима широм света пронађени врхови копаља, шила, игле и удице израђене од рогова. Користећи примитивна помагала праисторијски човек је прилагођавао облик рогова својим потребама правећи од њих оруђе, оружје, магијске артефакте и друге предмете употребне и естетске вредности.
У данашње време рогови су најпотребнији рогатим животињама. Различитих су величина и облика и служе за борбу, удварање или одбрану. Представљају коштане или рожне творевине које одликују сисаре из породица шупљорога, жирафа, јелена, рачворогих антилопа и носорога. Прича о роговима нас води кроз шуме Европе у којима се крију јелени и срне, преко пространих евроазијских тундри где сваке године мигрира хиљаде ирваса, све до високих планина које настањују муфлони, дивокозе и козорози. Незаобилазне су и саване Афике, дом многобројних сисара које красе рогови најнеобичнијих облика.
На изложби ће бити приказана задивљујућа разноврсност рогова, почев од скромних рогова дивокозе и срндаћа, преко разгранатих рогова сибирског јелена, прстенастих рогова афричког вотербака, спиралних рогова великог кудуа, рогова орикса правих као стрела, до масивних рогова носорога који понекад нарасту и преко једног метра. Имаћете ретку прилику да видите рогове шомбурговог јелена изумрлог давне 1938., чије рогове у својим колекцијама има свега неколико музеја у свету. Откријте како рогови расту, зашто рогате животиње често једу блато, зашто су некада два рога исте животиње потпуно асиметрична, да ли јелена боли када му отпадају рогови, које животиње једу рогове, чији рог је послужио као инспирација за причу о једнорогу, као и многе друге задивљујуће чињенице.

Њено величанство – кафа

Аутор Александра Савић, виши кустос. Галерија Природљачког музеја Мали Калемегдан 5, од децембра 2016.

Тај окрепљујући напитак без којег не можемо да започнемо дан представља много више од средства за разбуђивање. Позив: „хајдемо на кафу“ представља културолошки феномен зближавања препознатљив у готово свим крајевима света и у свим сферама живота, од пословног, преко приватног и породичног.

Реч кафа потиче од назива етиопске покрајине – Кафа, која на староегипатском језику значи биљка или божја земља. Биљка кафа (лат. Coffea) је род ниских биљка (дрво или грм) из породице Rubiaceae. Фамилија броји преко 6000 врста и подврста биљака које спадају у род кафе, различитог састава плода. Најпознатији хемијски састојак сировог зрна кафе је кофеин. Ипак, постоје само две култивисане врсте кафе, које се користе за производњу кафе: арабика и робуста. Од осталих сорти кафе познатије су још: liberica, excelsa, stenophylla, arabusta и друге.

Напитак кафа се припрема кувањем пржених семенки биљке кафе, најчешће са водом или млеком. Кафа се обично служи топла. Ово пиће је изузетно популарно у многим земљама света. Кратко након конзумације долази до благе нервне стимулације што појачава будност, менталну стимулацију, узрокује осећај топлоте, убрзани рад срца итд.

Изложба ће представити ову интересантну биљку са многих аспеката: историјског - од њене прапостојбине Етиопије преко историје гајења и путева распрострањења, са аспекта биологије, екологије и распрострањења у екваторијалној области, преко начина њеног коришћења у различитим културама света, до врхунског ужитка конзумирања данашњих производа кафе. Кафа има значајан медицински, економски и фармацеутски значај, део је традиције, етнологије и свакодневног начина живљења. Изложба ће путем фотографија, цртежа, паноа, постера, ескпоната и правих плодова кафе представити значај ове биљке, без које би наш живот, сасвим извесно, био мање узбудљив.

ПУТОВАЊА-ЈОСИФ ПАНЧИЋ (1814-1888)

АУТОРИ: мр Олга Васић, др Маријан Никетић Место: Галерија Природњачког музеја Време: новембар-април 2015.

Јосиф Панчић је био први председник Српске краљевске академије, први управник Ботаничке баште, шест пута ректор Велике школе, државни саветник, народни посланик, потпредседник Народне скупштине.У своје доба био један од најшколованијих и најобразованијих људи у Србији -доктор медицине, говорио је неколико језика. Отац српске ботанике, али и међународно познати и признати научник, који је у пионирско доба ботаничке науке у Србији остварио и највише домете.Зачетник природњачке научне мисли и природњачке науке у Србији. Основао је Јестаственички кабинет, превео на српски језик већи број страних уџбеника којима је дао лични печат додајући и сазнања до којих је сам долазио током истраживања, у делу дворишта Конака Књегиње Љубице, у коме се тада налазио Лицеј, основао је прву ботаничку башту. Први сакупљач природњачких предмета (за Јестаственички кабинет) од којих многи представљају иницијални фонд неколико збирки у Природњачком музеју, и мада је умро 7 година пре оснивања Природњачког музеја посредно је заслужан за његово оснивање.

КРОЗ СВЕТ ИНСЕКАТА СРБИЈЕ

Aутори: дипл инг Александар Стојановић и дипл инг Мирослав Јовановић

Са преко 1 000 000 описаних врста данас су инсекти најбројнија група животиња. Њих има десет пута више него свих других животиња заједно.Од своје прве појаве током девона, пре отприлике 396 милиона година, они се успешно и прогресивно развијају прилагођавајући се разноврсним често драматичним променама услова на Земљи. Настањују све животне средине али их се, занимљиво је, само неколико прилагодило животу у морској средини.Посетиоци ће на изложби бити у прилици да се упознају са готово свим групама инсеката, које су до данас утврђене у Србији. На изложби ће бити приказано преко хиљаду врста са више хиљада препарираних примерака инсеката, који су без изузетка прикупљaни на подручју Србије. Поред ентомолошких примерака, аутори ће покушати да путем илустрација и кратких текстова на једноставан и директан начин дочарају разноврсност и богатство овог шароликог света, кога често и непримећујемо да живи ту поред нас, све док нам комарац у врeлој летњој ноћи не зазуји око главе.

Ентомолошка кутија

Eupholidoptera chabrieri (Charpentier 1825) женка зрикавца

ТРИ БОЈЕ ВИНА, ПРИЧА О ГЕОЛОГИЈИ И ВИНУ

Аутори: др Александра Маран Стевановић и др Деса Ђорђевић Милутиновић Место: Галерија Природњачког музеја и Галерија науке и технике САНУ Време: децембар 2015-март 2016.

Иако време настанка вина не може поуздано да се утврди, према траговима на грнчарији из неолита, откривеној на падинама планинског масива Загрос, може се претпоставити да је већ тада било у употреби. Научници сматрају да су узгајање винове лозе започели староседеоци територије која обухвата данашњи Иран и Јерменију, а наставили њихови суседи на подручју Средоземног, Каспијског и Црног мора. Ко год да је био први, својом вештином и умећем допринео је не само развоју виноградарства и винарства већ и ширењу културе коришћења и уживања вина. На питање зашто је производња вина отпочела управо на овим просторима, могу се понудити три подједнако тачна одговора: због погодног тла и климе, присуства винове лозе и изума грначарије, важног чиниоца у процесу прављења, чувања и служења вина.
Прва краљевска винарија основана је у делти Нила око 3.000 година пре нове ере а сцене узгајања винове лозе и справљања вина насликане су на зидовима фараонских гробница. Прве етикете са подацима о географском пореклу вина откривене су такође у Египту; оне указују на чињеницу да су и ови древни узгајивачи знали да особености поднебља одређују квалитет грожђа и вина.
Геолошки и педолошки састав подлоге, нагиб терена и клима важне су компоненте тероара. Преузет из француског језика, термин тероар означава утицај природне средине на раст и развој винове лозе, на укус грожђа и на квалитет одређене сорте вина.
На изложби Три боје вина представићемо поједина винска подручја Европе и Србије из геолошког угла, винске обичаје и културу коришћења али и вино као уметничку инспирацију. Након чаја и чоколаде, прича о геологији и вину још један је „питак“ пример дуге и добре сарадње човека и природе.

Александра Маран Стевановић

Виноград винарије Врбица, околина Аранђеловца (Шумадија)

DOBRODOŠLI U MEZOZOIK

AUTORI: dr Desa Đorđević Milutinović, dr Aleksandra Maran-Stevanović, dr Zoran Marković i Slavko Spasić Mesto: Galerija Prirodnjačkog muzeja Vreme: maj-oktobar 2014.

Smatra se da se o životinjama i biljkama iz mezozoika, jednom od perioda u geološkoj istoriji, mnogo zna zahvaljujući knjigama i filmovima o dinosaurusima, džinovskim morskim nemanima i letećim reptilima, koji su doprineli da poraste interesovanje za ovu temu kod široke publike ali su ostavili i dovoljno prostora za neka druga i drugačija upoznavanja. Popularan prikaz najzanimljivijih geoloških događaja, klimatskih i evolutivnih promena koje su obeležile period mezozoika, interpretacija uzroka izumiranja živog sveta krajem mezozoika i prikaz procesa fosilizacije (kako nastaju fosili). Prikaz naj-osobina pojedinih životinja i biljaka koje su živele u mezozoiku: najmanji, najveći i najbrži dinosaurus, najproždrljivija riba, najneobičniji glavonožac, (naj)prva biljka-cvetnica i najsićušniji prvi sisar.

Crno i belo - Priča o čokoladi

Autori: mr Olga Vasić i dr Desa Đorđević-Milutinović od decemebra 2013. do aprila 2014. godine

Iako je čokolada proizvod ljudskog znanja, iskustva i umeća, njeno ishodište je u prirodi. Svi sastojci, direktno ili indirektno, potiču iz prirode i to kako iz biljnog tako i iz životinjskog carstva, a čokolada je ta koja ih ujedinjije. Osnovne sirovine, kakao i kakao buter, dobijaju se iz semenki drveta kakaovac (Theobroma cacao) koje u prirodi i danas raste u tropskim predelima Amerike. Mleko, drugi važan sastojak, proizvod je mlečnih žlezda krava koje su u procesu domestifikacije nastale od izumrlih divljih predaka, dok njihovi srodnici i dalje žive u prirodi. Osnova za lučenje mleka je biljna hrana, najčešće razne vrste trava, ali i druge zeljaste biljke. Plodovi i semena voća, i čili papričica, potiču takođe od vrsta ili sorti nastalih od divljih predaka.

Tako je čokolada još jedan od primera dobre saradnje čoveka i prirode. Pored toga, kao prijatni i dostupni izvor zadovoljstva čokolada može da posluži kao blizak i lako razumljiv dokaz da baš sve, direktno ili indirektno, čovek dobija od prirode. Stoga je neophodno da ga na to stalno podsećamo i dobrim primerima ubeđujemo u nužnost pravilnog odnosa prema prirodi i čuvanja njenog diverziteta.

Autor teksta O. Vasić

AMBROZIJA 150 GODINA U EVROPI - 60 GODINA U SRBIJI

Autori: Dr Marko Nestorović, viši kustos i Spec. Miroslav Jovanović, viši kozervator

Trajanje: Jul. 2013. – Mart 2014.

Mesto: Galerija Prirodnjačkog muzeja, Zeleni salon.

Ove kalendarske godine navršava se 150 godina od kada je ambrozija prvi put registrovana u Evropi i 60 godina od kada je ambrozija prvi put primećena u Srbiji. Prvi put u Evropi ambrozija je registrovana 1863. godine u Nemačkoj, a u Srbiji 1953. godine. Ambrozija (Ambrosia artemisiifolia L.) je najpoznatija i najopasnija alergena biljka na svetu. U narodu ova biljka je poznata kao ambrozija, pelinolisna amrizija, limundžik, opaš, fazanuša, partizanka, parložna trava, itd. Polen ambrozije izaziva alergiju kod 10% ljudi i uzročnik je 50-60% svih polenskih alergija. Ambrozija ne izaziva samo reakcije kod ljudi već i kod životinja. Smatra se da na našim prostorima raste oko 10 biljaka po stanovniku. Po predviđanjima stručnjaka, do 2015. godine, polovina čovečanstva imaće tegobe s alergijama i to je dovoljan podatak, da se češće i ozbiljnije pozabavimo ovim problemom. Zbog toga je Prirodnjački muzej u program svojih izložbi uvrstio još 2011. godine izložbu „Alergene biljke“, a 2013. godine i izložbu o ambroziji. Cilj izložbe je izložbe da se ukaže na biološki, ekološki, zdravstveni značaj ambrozije. Na osnovu prezentovanih informacija posetioci izložbe moći će samostalno da prepoznaju ovu vrstu u neposrednom životnom okruženju, kako u odraslom stanju, tako i u stadijumu klijanaca, kako se zaštiti i kako postupiti u cilju suzbijanja i ograničenja širenja ove vrste.

PETAR STEVANOVIĆ-ŽIVOT I DELA (1914-1999)

AUTOR: dr Aleksandra Maran Stevanović Mesto: Galerija nauke i tehnike SANU Vreme: jun-jul 2014.

Akademik, profesor geologe, naučnik svetskog renomea. U nekoliko mandata bio je Sekretar Prirodno-matematičkog odeljenja SANU. Osnivač je i prvi predsednik Odbora za paleofloru i paleofaunu, predsednik Odbora za kras i speleologiju i Odbora za geodinamiku zemljine kore SANU.
Jedan je od inicijatora osnivanja Zavoda za naučno proučavanje prirodnih retkosti NR Srbije (Zavod za zaštitu prirode Srbije). Svojim pionirskim radom na zaštiti fosilonosnih nalazišta u Srbiji uticao je na jačanje svesti o potrebi očuvanja geološkog nasleđa. Svoj radni vek, P. Stevanović otpočeo je 1938. godine u Muzeju srpske zemlje (danas Prirodnjački muzej) kao rukovodilac geološko-paleontološkog i mineraloško-petrološkog odeljenja.
Dao izuzetan doprinos: razvoju i unapređenju geologije i geološke škole u Srbiji, obrazovanju i usavršavanju generacija geologa i paleontologa, afirmaciji i popularizaciji geologije i geonauka, razvoju muzeologije, zaštiti i očuvanju geološkog nasleđa Srbije.

IZLOŽBE U 2013. GODINI

Minerali Trepče

Autor: Aleksandar Luković Galerija Prirodnjačkog muzeja, Mali Kalemegdan 5. Izložba će biti otvorena od 11. jula 2013. do novembra 2013.

Za rudna bogatstva Trepče znali su još stari Rimljani. U prilog tome govori i uljana lampa koja je nađena u starim podzemnim kopovima. Pored Trepče Rimljani su na ovim prostorima eksploatisali i druga rudom bogata ležišta kao npr. Srebrenica, Kopaonik, Gračanica, Sočanica itd. Ono što je interesantno za ovaj lokalitet je podatak da je izgradnja tvrđava u dolini Ibra finansirana od srebra dobijenog upravo iz ovog rudnika, a takođe i prvi srpski srebrni dinari (1412, despot Stefan Lazarević) su iskovani od srebra dobijenog iz ovog rudnika.
Poznata kao veliko ležište olovno-cinkane rude, Trepča se ističe upravo raznovrsnim mineraloškim sastavom. Indentifikovano je preko 60 različitih minerala. Pored nekih koji su glavni nosioci metala kao što su sfalerit, galenit, halkopirit, pirit, arsenopirit, plumozit, džemsonit, do karbonata kalcita (čuven u svetu zbog svojih pojavnih oblika), dolomita, rodohrozita i nekih retkih minerala kao što je ludlamit. Zbog lepote svojih kristala mnogi minerali iz Trepče se nalaze u muzejima širom sveta.
Zbirka minerala sa lokaliteta Stari Trg, Trepča jeste jedna od najvećih, a sigurno i najlepših, koje mineraloška zbirka Prirodnjačkog muzeja poseduje. U okviru ove izložbe, posetiocu će biti predstavljeni fascinantni primerci mineralnih asocijacija, poput velikih mineralnih druza, ogromnih kalcitskih zavesa do predivnih minerala iz grupe karbonata.

Autohtono i tradicionalno voće Srbije

Autor: Aleksandra Savić, od 5. septembra do 5. oktobra 2013. godine u Galeriji nauke i tehnike SANU, Đure Jakšića 2 u Beogradu.

Iako je područje Srbije bogato mnogim voćnim vrstama i sortama najraznovrsnijeg oblika, boja, ukusa i mirisa, sve više dolazi do njihovog nepovratnog gubitka.

U prirodi, u seoskim okućnicama i voćnjacima, ali i na našim pijacama, danas je veoma teško videti mnoge sorte voća koje su koristili naši preci za ishranu. Među njima su: jabuke - kolačara, vajlija, šumatovka, petrovača, masnjača, limunka, kožara i druge; kruške - takiša, lubeničarka, jagodarka, vodenjak, medunak, vidovača, ilinjača, kantaruša, sijerak, kaluđerka, žutica, arapka, ozimača, okruglica; šljive - požegača, belošljiva, crnošljiva, poskavac, muljci. Deo okućnice su i dunje, trešnje, orah i drugo karakteristično voće ovog područja.
Izložba će putem crteža (autorski crteži B. Milićevića), fotografija, herbarskog materijala, postera, multimedije, ali i svežih plodova predstaviti bogatstvo, lepotu i raznovrsnost voća naših krajeva, koje je potrebno zabeležiti, istražiti i sačuvati za buduće generacije.

Od sumraka do svitanja

Autor: Marko Raković. Galerija Prirodnjačkog muzeja, Mali kalemegdan 5, Otvaranje izložbe 23. januar 2013. godine u 18h.

Čovek, kao biće svetlosti koje skoro 80% saznavanjanja spoljašnje sredine stiče putem očiju, pod okriljem tame po pravilu se oseća nemoćno, uplašeno i dezorijentisano. Nasuprot čoveku veliki broj životinja ne samo da se tokom noći dobro snalazi, već je to period kada su one zahvaljujući izvanrednoj razvijenosti drugih čula, pre svega sluha i mirisa, ili sposobnosti kretanja uz pomoć eholokacije dominantne, dok su neke i neprikosnoveni gospodari noći. Život obavijen tamom, koji čovek samo naslućuje iz povremenih čudnih i nepoznatih ponekad i zastrašujućih zvukova i šumova koji dolaze iz obližnje šume, šikare, sa obale reke, ali i iz ambara ili sa tavana i iz podruma, doveo je do nastanka čitavog niza narodnih verovanja, mitova i legendi vezanih za noćne životinjeNa izložbi „Od sumraka do svitanja“ otkriva se zašto su životinje, koje su prvobitno bile aktivne danju, tokom evolucije izabrale tajni noćni život za koji su morale i da se opreme naročitim sposobnostima.